Spasa… Prvo kako je došla Bela, njegova mati. Njegova mati bila bela magarica, mala. I kako mi svi u kući jašimo, je l’ da. Majuška je bila mala, ne znam ni koliko je imala. Hoće i ona da jaši, hoće i ona da jaši.
”Neću da te šetam na konju, nije ovo cirkus. Kad ti noge narastu da možeš da do’vatiš, jahaćeš. Do tada nema ništa od toga.”
Prolaze Cigani, nose belu, malu magaricu. Sad ja njih znam, oni tu trguju. ”E, brate, magarica je l’ ti treba?”, ”Ne treba mi. Koji će mi?”
Onda mislim – ”Ej, taman za Majušku”. I trgujem s njima, ali trgovina onako ciganjska. Daj par džakova kukuruza i metlu i plovana i ovamo i onamo i nekako mi istrgujemo. Goca mal me ubila nije. Otišli smo na more u svađi zbog Bele. Samo nam ona fali.
Međutim, Majuška iz kreveta u pidžami izađe napolje i Bela dođe. I ona je zagrli, i njih dve… Celo pre podne ih ne vidiš. Posle je ona nju i jahala, prezala. Bela hoće dok hoće, kad neće, ode u ispust i nema više. Ali čuva kad priđe bilo ko, keretine, neko, nešto. Kao da ju je ona opulila. Tako je pazila Majušku.
Onda sam ja odlučio da nađem Beli društvo. Moj drugar imao magarca Mićka. Mićko dobar, pravi. Dovedem ja Mićka. Do kraja sam ga i kupio, ovaj hteo Ciganima da ga proda za kobasice. Dovedem ja Mićka da ona ima društvo i eventualno biće pule. Bio Mićko kod nas tu par godina. Ona matora, ništa od toga. Već smo digli ruke.
Jedan da kreće neko nevreme, suludo, Spasovdan. Onako iz čistog mira, iz lepog vremena, Sunca – kreće salauka.
Dok sam ja stigao. Svi su napolju – ovce, konji, magarci. Znaju oni svi di je kome mesto. Ja istrčim; već pada kiša, gotovo. Otvaram kapije, otvaram boksove, otvaram svima ispuste. Puštam njih. Oni svako na svoje mesto. (pauza) A Bela ostala tamo pod drvetom, pod nekom šljivom.
”Šta ti izvodiš?!” Ja tamo – kad ona se opulila! Spasa mali, mali. I sad mislim ova magarčina velika, Mićko, njegov otac, sad će on njega. Ne znamo ni šta će, povrediće ga, a Spasa mali – ovoliki, kao kuče.
I ja tu njih pretumbam u štali. Vežem Mićka u jedan štand di je bio neki konj, a u tom boksu di su bili on i Bela, otac i mati, tu Belu i pule. I uvedem ih unutra i sad gledam hoće li šta biti. Ništa on. Gleda i ćuti. To isto veče i sutradan, ja ga hranim – neće on ništa. Ni da jede ni da pije vode! Samo gleda u njega. Mater mu njegovu, napraviće neko čudo. Ja ga prebacim u jedan boks dalje. I on opet viri. Ništa! Nit jede nit pije vode već treći dan! Ja ništa, vratim ga tu pored, pa aj sad, paziću. A magarac kad se javi onako, kad rikne. Baš bude glasan! A i magarica kad traži pastuva, to izgleda ko džavo. Spusti uši nazad, izbeči se, zubima klepeće. Strašno za videti.
Sad ja njega vežem pored, a on tako riče, spustio uši, rekoh, pokidaće ga. Ali tu sam ja, pazim. A mali ust’o, došao kod njega, pa nos o nos. (pauza) A Mićku cure suze. Ocu! Cure mu suze, ej!
Neverovatno kakva je to ljubav i kakav je to osećaj. Baš treba od životinja učiti. Tako to izgleda. Neverovatno, to nisam nikad doživeo. Znam, imam životinje. Čuvao sam ovce. Ovan prvi legne, pa sva deca oko njega. Video sam to, ali ovo nisam doživeo nikad. Koja je to emocija! Onako meni je došlo da zaplačem kad sam video kako se oni vole.
Nisam imao pojma ni da je Mićko skakao na Belu ni ništa. Ona matora magarica svakako je buragasta, velik stomak ima. Nisam imao pojma. I tako smo na Spasovdan dobili Spasu.
