Kantari

Pade mi na pamet – kantari. Tamo kod Goce nad šporetom to je pijačni. Od tog kantara se živelo u stvari. Baba je išla četvrtkom i subotom na pijacu. Tu sluga upregne mala kola, natovari se živine, jaja, sira, ne znam, rena, ovog - onog i ona ide na pijacu, proda i nazad kući. To ti je taj kantar. Ima i onaj veliki, drveni. Taj meri 500 kila. Na tom se merilo žito. Dođe do vršidbe, pokosi se, veže se u snopove, snopovi u krstine, pa se to onda donese, pa se naprave kamare, pa u dvorištu, pa se iznajme ponjave. Onda se to pokrije, onda vršalice idu iz kuće u kuću. Ekipa onako po 15-20 ljudi, pa se vrše žito, pa se na tom kantaru meri, pa se prodaje onom Breslavu... Pa se za te novce kupi koje jutro zemlje. Moj deda je kupov'o od tri do pet jutara zemlje godišnje. To ti je taj kantar. Onda ima onaj mali sa tasovima za kolače. Onda šta sam se setio kad smo od kantara krenuli. Ima tamo jedno ovako kao drveno bure sa dve ručke, to se zove merov, a zapremina je možda 25-30 litara. Nikad nisam merio koliko tu u stvari stane kukuruza, žita. Nego ima izreka jedna za taj merov, koja i danas važi kao kod ovih što su digli u švajcarcima kredite. Kaže – ''Merov za merov, a vika interesa.'' A vika je dva merova. Znači pozajmiš jedan, vratiš taj jedan i vratiš viku - još dva. Kamata ti je... Uzmeš - vratiš tri. Sve se meri, je l' da?

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *