Provedite svoje najbitnije i najlepše dane kod Mite na salašu!
Svako slavlje je dobrodošlo u našem restoranu! Venčanja, rođenja, krštenja, rođendani, godišnjice, mature, žurke iznenađenja, radionice, team building i svaki drugi veseli povod se rado organizuje uz Mitinu pomoć.
Naš šarmantni restoran sa očaravajućim dvorištem prima i do 150 zvanica. Unutra ima 40 mesta, a napolju čak 100 ljudi može da se veseli. Bašta sa nastrešnicom može da sačuva od Sunca i kiše do 70 ljudi. Mitino životinjsko carstvo se baškari na svakom koraku u dvorištu. Dok igralište, ljuljaške, pitomi i drveni konjić, konji i magarci čine mališane najsrećnijim gostima. Sami birate koja Vaša ili naša jela i pića želite da se nađu na Vašem slavljeničkom meniju. ☎️Sve Vaše želje i rezervacije očekujemo na 065/518-6972 i 021/714-712. Vaš verni Mita  

Đeram

Uvek ima još tih starih stvari koje se i danas koriste. Svi predmeti se koriste. Sve je to nekad bilo. Sve može i sad samo smo se modernizovali. Ovaj bunar - odatle i bašta i bazen i hranim stoku. On je živ! Da ne bude nekog rata... To je prvo što sam uradio kad smo došli kad je bilo bombardovanje. Prvo sam smestio decu di će spavati, pa sam onda našao najlon i zatvorio od gore sek, da ne može ništa da upadne. To nam je voda. Rat je. Šta znaš? Tad su opalili trafostanicu na Rimskim Šančevima. Gađali su onim grafitnim bombama. Ja sedim tamo na terasi i vidim ga. Sve fercera! Brzo su to ovi naši povratili, međutim ja nemam struje! Ovde imam 40 glava što krava, teladi, konja, sve. I pao mi đeram! Bunar ima to drvo što drži đeram, zove se soja. I ono se slomilo i palo i sad ja treba to da povratim, ali – a! Ima kade, znaš? Imaš hidrofor, imaš pumpe, imaš ovo, imaš ono. Majko mila, rekoh kako ću ujutru, kako ću napojiti?! Sve stalo. Hajde muz'o sam na taktor, na kompresor od traktora. To sam se snalazio, ali treba napojiti. I ujutru bacamo kantu u bunar i vadimo, ali krava svaka popije 30, 40 litri vode. Do podne smo vukli da ih napojimo. Do kraja nismo ni napojili ko svet nego je tako - daj svakoj po dve kante i da završimo. A ja hoću da namestim taj đeram, pa di god vidim – ova mi tanka, ova mi kriva, ova mi nije, nije mi ni ova lepa. I dođe mi jedan sinovac. Tamo kod aerdroma imaju salaš. Ja vučem vodu, on doš'o, smrknut kaže – ''Eeej, aj me nauči kako se muze s traktorom.'' Oni imaju jednu kravu, ali ta jedna ne ume ručno. Imaju muzlicu, struje nema. I sad on zna da ja imam fazon kako da zakačiš di, šta zakačiš. Možeš kompresorom sa traktora da pomuzeš. ''Ma to je prosto'' - rekoh -'' objasniću ti ja. Aj ti mene pusti'' - imaju oni šumicu jednu dole neku - ''treba mi soja, za đeram za bunar.'' ''Ma'' – kaže -''iseci je celu, daj samo''. Ode on da muze; ja daj tu motorku, sikiru, šta već treba. Ma sa druma sam je video! Stoji ovako, raširila se, rekoh - ''Mamu ti... Moja je!'' I tamo isečemo, isklešemo. Izbušimo rupu i sad treba da probušiš ta drva, staviš osovinu, da bi radio, a struje nema. Ima te burgije. E sad ja znam da ja to imam, ali ne znam di je. Bušilica, ova, ona... Sad sa tim ne radi niko. Sad zaista, aj da probušiš. Kako?! S čim da probušiš? Ej... Ovde sam pretres'o salaš, tavan, onaj na ćošku još je bio kod nas u familiji nije bio prodat, tamo tavane, drugog dede tavane, šupe, tu je negde! Ali jedva sam je naš'o. I nađem i izbušim rupe i stavim i smrkava i đeram radi i mi pojimo, evo vam ga, bombardujte, ne mož'te nam ništa! Razumeš?!

sdr

 

Kantari

Pade mi na pamet – kantari. Tamo kod Goce nad šporetom to je pijačni. Od tog kantara se živelo u stvari. Baba je išla četvrtkom i subotom na pijacu. Tu sluga upregne mala kola, natovari se živine, jaja, sira, ne znam, rena, ovog - onog i ona ide na pijacu, proda i nazad kući. To ti je taj kantar. Ima i onaj veliki, drveni. Taj meri 500 kila. Na tom se merilo žito. Dođe do vršidbe, pokosi se, veže se u snopove, snopovi u krstine, pa se to onda donese, pa se naprave kamare, pa u dvorištu, pa se iznajme ponjave. Onda se to pokrije, onda vršalice idu iz kuće u kuću. Ekipa onako po 15-20 ljudi, pa se vrše žito, pa se na tom kantaru meri, pa se prodaje onom Breslavu... Pa se za te novce kupi koje jutro zemlje. Moj deda je kupov'o od tri do pet jutara zemlje godišnje. To ti je taj kantar. Onda ima onaj mali sa tasovima za kolače. Onda šta sam se setio kad smo od kantara krenuli. Ima tamo jedno ovako kao drveno bure sa dve ručke, to se zove merov, a zapremina je možda 25-30 litara. Nikad nisam merio koliko tu u stvari stane kukuruza, žita. Nego ima izreka jedna za taj merov, koja i danas važi kao kod ovih što su digli u švajcarcima kredite. Kaže – ''Merov za merov, a vika interesa.'' A vika je dva merova. Znači pozajmiš jedan, vratiš taj jedan i vratiš viku - još dva. Kamata ti je... Uzmeš - vratiš tri. Sve se meri, je l' da?

Od žita, preko crepa do ljudskosti

Moj deda je ovu kuću širio '31, koja je u osnovi građena na kućerku. Ima više od trista godina i te dve sobe imaju trista godina, a ovo ostalo je šireno, doziđivano. Onda je on napravio tu kiblu sa tim ornamentima, sa tim ukrasima. Ja se još sećam kad je baba besnela na njega, a ja bio mali. Cela kuća je mogla biti od cigalja, a kuća je i dalje od čepića, naboja. Ima cigalja ovaj prednji zid odavde i onaj tamo. Ima tu lepih ornamenata! E sad! On je platio majstore da se to uradi, a toliko je platio majstore da je cela kuća mogla biti od cigalja, a ne ovako. I zbog toga je ona na njega besnela. E! Kad je on nju pravio, onda je vreme kao i sad; uvek si u nevolji. Kažu – ''Ide čovek ulicom, priča sam sa sobom. Ili je lud ili gradi kuću.'' Nešto nije kako treba. S ove strane ima, eternit se, mislim, zove. To su ploče, ovako četvrtaste od azbesta i cementa. Ima još par starih zgrada u Novom Sadu koje imaju takav krov. To se više ne radi. Postoji još jedna fabrika u Mađarskoj koja pravi te ploče, ali se ne radi zato što azbest je, ne znam ni ja šta, kancerogen i to se više ne pravi. E to je on stavljao na krov. Sad... Sve je to koštalo naravno, a njegov drugar, poznanik, prijatelj, poslovni saradnik Breslav, Jevrej, žitni trgovac u Novom Sadu, renovir'o je svoju kuću, pa je im'o tog crepa koji je skinut sa tih ploča, pa je dao mom dedi, pa je odnazad tamo bio taj, a onda novi ti crepovi su sa ove strane. Taj žitni trgovac Breslav je mom dedi nudio, dokle god su oni sarađivali, do rata, ako treba da ženi sina da će mu dati para, neka mizerna kamata, nešto bez veze, ali sa nekim interesom; a ako kupuje zemlju, ako mu fali para da kupi zemlju, onda mu daje pare bez kamate! Kao mi jedni drugima. Pozajmiš! Za Jevreje ne bije glas da to rade, ali njih dvojica su sarađivali dobro i jednom prilikom je on poslao svog kalfu, trgovca, šegrta iz Novog Sada na biciklu kod mog deda Ilije da mu kaže da će sutra pasti cena žita. Ovaj zna da deda ima na tavanu vagon, dva žita; da dođe da napravi ugovor. Žito će se nositi bilo kad, ali sutra će pasti cena. Mo'š da zamisliš trgovca danas da ti javi – ''Alo sutra će pojeftiniti, čoveče, to što ti imaš, daj, prodaj sad!'' Čuvali jedni druge. Moj deda je radio njive, imao žita. Ovaj je tamo sa tim žitom trgov'o, prodavao, ovamo-onako, izvozio. I eto kakvi su bili odnosi bez obzira na veru ili naciju, je l' da?

Baš treba od životinja učiti

Spasa... Prvo kako je došla Bela, njegova mati. Njegova mati bila bela magarica, mala. I kako mi svi u kući jašimo, je l' da. Majuška je bila mala, ne znam ni koliko je imala. Hoće i ona da jaši, hoće i ona da jaši.  
''Neću da te šetam na konju, nije ovo cirkus. Kad ti noge narastu da možeš da do'vatiš, jahaćeš. Do tada nema ništa od toga.''
  Prolaze Cigani, nose belu, malu magaricu. Sad ja njih znam, oni tu trguju. ''E, brate, magarica je l' ti treba?'', ''Ne treba mi. Koji će mi?'' Onda mislim – ''Ej, taman za Majušku''. I trgujem s njima, ali trgovina onako ciganjska. Daj par džakova kukuruza i metlu i plovana i ovamo i onamo i nekako mi istrgujemo. Goca mal me ubila nije. Otišli smo na more u svađi zbog Bele. Samo nam ona fali. Međutim, Majuška iz kreveta u pidžami izađe napolje i Bela dođe. I ona je zagrli, i njih dve... Celo pre podne ih ne vidiš. Posle je ona nju i jahala, prezala. Bela hoće dok hoće, kad neće, ode u ispust i nema više. Ali čuva kad priđe bilo ko, keretine, neko, nešto. Kao da ju je ona opulila. Tako je pazila Majušku. Onda sam ja odlučio da nađem Beli društvo. Moj drugar imao magarca Mićka. Mićko dobar, pravi. Dovedem ja Mićka. Do kraja sam ga i kupio, ovaj hteo Ciganima da ga proda za kobasice. Dovedem ja Mićka da ona ima društvo i eventualno biće pule. Bio Mićko kod nas tu par godina. Ona matora, ništa od toga. Već smo digli ruke.
Jedan da kreće neko nevreme, suludo, Spasovdan. Onako iz čistog mira, iz lepog vremena, Sunca - kreće salauka.
Dok sam ja stigao. Svi su napolju - ovce, konji, magarci. Znaju oni svi di je kome mesto. Ja istrčim; već pada kiša, gotovo. Otvaram kapije, otvaram boksove, otvaram svima ispuste. Puštam njih. Oni svako na svoje mesto. (pauza) A Bela ostala tamo pod drvetom, pod nekom šljivom.
''Šta ti izvodiš?!'' Ja tamo - kad ona se opulila! Spasa mali, mali. I sad mislim ova magarčina velika, Mićko, njegov otac, sad će on njega. Ne znamo ni šta će, povrediće ga, a Spasa mali – ovoliki, kao kuče.
I ja tu njih pretumbam u štali. Vežem Mićka u jedan štand di je bio neki konj, a u tom boksu di su bili on i Bela, otac i mati, tu Belu i pule. I uvedem ih unutra i sad gledam hoće li šta biti. Ništa on. Gleda i ćuti. To isto veče i sutradan, ja ga hranim - neće on ništa. Ni da jede ni da pije vode! Samo gleda u njega. Mater mu njegovu, napraviće neko čudo. Ja ga prebacim u jedan boks dalje. I on opet viri. Ništa! Nit jede nit pije vode već treći dan! Ja ništa, vratim ga tu pored, pa aj sad, paziću. A magarac kad se javi onako, kad rikne. Baš bude glasan! A i magarica kad traži pastuva, to izgleda ko džavo. Spusti uši nazad, izbeči se, zubima klepeće. Strašno za videti. Sad ja njega vežem pored, a on tako riče, spustio uši, rekoh, pokidaće ga. Ali tu sam ja, pazim. A mali ust'o, došao kod njega, pa nos o nos. (pauza) A Mićku cure suze. Ocu! Cure mu suze, ej!
Neverovatno kakva je to ljubav i kakav je to osećaj. Baš treba od životinja učiti. Tako to izgleda. Neverovatno, to nisam nikad doživeo. Znam, imam životinje. Čuvao sam ovce. Ovan prvi legne, pa sva deca oko njega. Video sam to, ali ovo nisam doživeo nikad. Koja je to emocija! Onako meni je došlo da zaplačem kad sam video kako se oni vole.
Nisam imao pojma ni da je Mićko skakao na Belu ni ništa. Ona matora magarica svakako je buragasta, velik stomak ima. Nisam imao pojma. I tako smo na Spasovdan dobili Spasu.

Prolsva Srpske nove godine

Dočekali smo novu 2018. godinu kod Mite na salašu. Sada se spremamo i za doček 7526. godine. Deda Mraz je podelio sve poklone, pa neće biti glavna zvanica ovaj put, ali zato nam tamburaši donose muzičke poklone! Mitina novogodišnja trpeza se otvara predjelom i belom čorbom. Glavno jelo se sprema na način prikladan povodu - carska rebra na dva načina. Iako najslađa, ali ne i poslednja stavka je dezert posle kog slede domaće kobasice sa različitim salatama. Piće se ne ubraja u cenu koja je 3.200 dinara.
Čekamo Vaše rezervacije pozivom na broj telefona 021/714 712.

Proslava Srpske nove godine

Dočekali smo novu 2018. godinu kod Mite na salašu. Sada se spremamo i za doček 7526. godine. Deda Mraz je podelio sve poklone, pa neće biti glavna zvanica ovaj put, ali zato nam tamburaši donose muzičke poklone! 💫 Mitina novogodišnja trpeza se otvara predjelom i belom čorbom. Glavno jelo se sprema na način prikladan povodu - carska rebra na dva načina. Iako najslađa, ali ne i poslednja stavka je dezert posle kog slede domaće kobasice sa različitim salatama. Piće se ne ubraja u cenu koja je 3.200 dinara.
Čekamo Vaše rezervacije pozivom na broj telefona 021/714 712.  

Ne ide Ilija – ne ide niko!

Posle Drugog svetskog rata imao si za obavezu koliko si morao da isporučiš žita, kukuruza, ili čega već. I za tu obavezu je moj deda tucao kamen u Trebinju. Išao u zatvor! Nije mogao da isporuči koliko su tražili. Ovako... Dođu da mere. Imali su, onako, dva sa dva metra hvata. To bace na njivu, tu se to skine žito, ovrše, koliko tu ima. Zna se kolika je površina – toliko i toliko imaš da isporučiš. E sad... Svaki paor, ako je domaćin, radiš kol'ko možeš, znaš da je to čisto; ali u vratine, ti krajevi njiva, to uz leniju, tu uvek ođubriš malo više. Tu uvek okupaš. Znaš da ti je tu njiva zapravo. Sad u njivi kako je – kako si mog'o! I oni kad su došli, bace taj hvat. On kaže – ''Pa ljudi znate da tol'ko nema u njivi da...''. Prekinu ga! Kažu – ''Znamo. O tome se i radi'', kroz kiselo isceđeni osmeh. Tako mu kažu! I nije mogao da isporuči. Sa druge strane, pravljenje su zadruge, ali on nije hteo da uđe u zadrugu. E sad... Što on nije 'teo? On je bio ozbiljan čovek. Sve ovo, ova strana, što je sad ulica. To je sve naša familija. Niko nije hteo! Ne ide Ilija - ne idu ni oni. To je bio problem onda i politički. E onda on nije mogao da isporuči ovo, pa je otišao u Trebinje da tuca kamen dok se to ne isplati. Kako da se isplati kad nemaš?! Onda su moj otac i njegov brat, obojica su učili zanat u Temerinu, kupe neki polovni traktor. Bili majstori. Poprave i neku vršalicu, garnitutu i odu u Srem da vršu za ris. To se kaže za ris. Ne za pare nego za robu. Vršu i dobiju žita. I zarade dovoljno žita odu i otkupe očeve iz zatvora. Donesu žito i vrate. Tako je bilo.

Štece u crkvi i van nje

Ovom našem ogranku familije jedan od nadimaka je štece. Šteca ti je štec – čitač u crkvi, što podrazumeva da je čovek bio pismen. U to vreme je bilo malo pismenih ljudi. To znači da ako smo bili pismeni - ili smo bili trgovci ili nešto u vezi sa crkvom. -           Interesantno je da je čenejska crkva van sela. Nije! Ma kakvi! Čenej nije selo. Ona je usred sela. U staroj Jugoslaviji samo je Čurug imao veći atar od Čeneja. Posle u federativnoj Jugoslaviji niko nije imao veći atar od Čeneja. Crkva je usred sela jer se Čenej graničio onamo - Novi Sad, pa Kać, pa Bački Jarak, Temerin, Stepanovićevo, dodirujemo se sa Zmajevom sa njihovim atarima, pa Kisač, pa Rumenka, pa opet Novi Sad. -           Tako da nama to što danas deluje da je centar i kako ga zovemo, uopšte to nije? Čenej uopšte nije selo, to su salaši. I taj centar je nastao tako što je kod ulice Matica srpska ta institucija imala imanje. To je radničko naselje. Ta ulica, mi ga zovemo Sokak. Od toga je nastala prva ulica i onda mal po malo, ohohoho i do kraja postao Čenej. Čenej nije selo. Nego da se mi vratimo na crkvu. Ima dopis. Mislim da je Stratimirović bio vladika ili patrijarh u Karlovcima. U dopisu stoji da kompanija sa salaša dođe, tim rečima piše. Popa ih ima izbaciti napolje iz Almaške crkve. Psuju, pljuju, galame, nikog ne poštuju. Ako ne može, ne mora držati službu taj dan. Tačka. Moš mislit naredbu?! Nema ni službe! Kompanija sa salaša smo mi odavde, gorštaci iz ravnice. Tako da smo mi sebi u narednih par godina napravili crkvu, ovu ovde na Čeneju. Posle toga German kad je bio vladika, hteo je od te crkve da pravi manastir. Onda se selo pobunilo – ''Alo bre, vi nas isterali iz crkve. Mi sebi napravili crkvu. Sad oš da otmeš našu crkvu, praviš manastir. Pravi ti manastir di oćeš. Evo mi ćemo ti dati zemlju, ti pravi manastir. Crkvu ne damo!'' E tako smo mi došli do crkve. I tamo sa strane, pored vrata piše koji je i ovaj i onaj od mojih pradedova bio donor, ktitor, ovamo-onamo. Tu su napravili crkvu. I eto. To je naša crkva.

Foto: https://graditeljins.wordpress.com/graditelji-info/alojz-i-jotef-cocek/

Žolnai

Goca kaže da je to Herendi porcelan. Nismo mi ovde na salašu nikad imali posebno novaca da kupujemo Herendi porcelan. A kako se to zateklo ovde? Nisam baš siguran, ali mislim '42. da su počeli da sprovode Jevreje iz Novog Sada tamo negde prema Subotici. Peške. Dokle su ih sve negde i pobili. ''Žolnai!'' - Goca dovikuje iz kuhinje – ''Evo pogledaj kako je to prelepo. Uz to ide i ovako tacna duguljasta za kolačiće. Kad sam videla, ja sam znala da to mora da bude nešto kvalitetno i okrenem i vidim Žolnai, jedan od boljih Mađarskih porcelana.'' Ovaj naš salaš, tu se moja familija naselila. U tom periodu najmlađi brat je bio moj deda. Sa njim su ostali njegov otac i baba, a braća su napravili salaše pored. Najstariji brat je na ćošku napravio salaš. E sad... Kako ovde nije bilo kuća, nije bilo ničeg, sve se to vidi. Koliko god da je kuća udaljena. Neka je i pola kilometra. Sve je ravno i otvoreno - ti vidiš salaš. I moj deda vidi odavde, zimsko je doba bilo, da stoje kupe sa kukurzovinom. Svaki dan ide konj. Idu sanke! Svaki dan dođe i odnese po kupe da narani stoku. Nije to daleko do salaša, 200-300 metara, ali nećeš nositi na rukama po snegu. I jedan dan deda vidi nešto nije u redu... Ovaj vuče svaki dan! Što ne natovari za nedelju dana?! Nego odvlači i konja i napolje i preže i ajd do brata da vidi šta se dešava. Otišao tamo. Šta je bilo? Dva Jevreja pobegla! I oni ih sakriju u te kupe i onda im ovaj nosi hranu svaki dan. Ide, 'rani konje, 'rani stoku, donosi, i svaki dan im nosi hranu! I oni ljudi, kad se to malo smirilo... Nisu oni tu bili dugo, nedelj' dana, deset dana, ne znam. Kad se to malo smirilo, kad je sve to malo prošlo. Oni pobegnu dalje. I kad je rat proš'o... Oni su jedini iz te grupe preživeli. I vrate se u Novi Sad. Rat proš'o, svi su stradali! I to šta nađu od svoga... Taj komplet, ta tacna i ti tanjirići i šta li, za 12 osoba, donesu. Šest mom dedi ostave i šest njegovom najstarijem bratu. ''Hvala. Spasili glavu!''