Prolsva Srpske nove godine

Dočekali smo novu 2018. godinu kod Mite na salašu. Sada se spremamo i za doček 7526. godine. Deda Mraz je podelio sve poklone, pa neće biti glavna zvanica ovaj put, ali zato nam tamburaši donose muzičke poklone! Mitina novogodišnja trpeza se otvara predjelom i belom čorbom. Glavno jelo se sprema na način prikladan povodu - carska rebra na dva načina. Iako najslađa, ali ne i poslednja stavka je dezert posle kog slede domaće kobasice sa različitim salatama. Piće se ne ubraja u cenu koja je 3.200 dinara.
Čekamo Vaše rezervacije pozivom na broj telefona 021/714 712.

Proslava Srpske nove godine

Dočekali smo novu 2018. godinu kod Mite na salašu. Sada se spremamo i za doček 7526. godine. Deda Mraz je podelio sve poklone, pa neće biti glavna zvanica ovaj put, ali zato nam tamburaši donose muzičke poklone! 💫 Mitina novogodišnja trpeza se otvara predjelom i belom čorbom. Glavno jelo se sprema na način prikladan povodu - carska rebra na dva načina. Iako najslađa, ali ne i poslednja stavka je dezert posle kog slede domaće kobasice sa različitim salatama. Piće se ne ubraja u cenu koja je 3.200 dinara.
Čekamo Vaše rezervacije pozivom na broj telefona 021/714 712.  

Ne ide Ilija – ne ide niko!

Posle Drugog svetskog rata imao si za obavezu koliko si morao da isporučiš žita, kukuruza, ili čega već. I za tu obavezu je moj deda tucao kamen u Trebinju. Išao u zatvor! Nije mogao da isporuči koliko su tražili. Ovako... Dođu da mere. Imali su, onako, dva sa dva metra hvata. To bace na njivu, tu se to skine žito, ovrše, koliko tu ima. Zna se kolika je površina – toliko i toliko imaš da isporučiš. E sad... Svaki paor, ako je domaćin, radiš kol'ko možeš, znaš da je to čisto; ali u vratine, ti krajevi njiva, to uz leniju, tu uvek ođubriš malo više. Tu uvek okupaš. Znaš da ti je tu njiva zapravo. Sad u njivi kako je – kako si mog'o! I oni kad su došli, bace taj hvat. On kaže – ''Pa ljudi znate da tol'ko nema u njivi da...''. Prekinu ga! Kažu – ''Znamo. O tome se i radi'', kroz kiselo isceđeni osmeh. Tako mu kažu! I nije mogao da isporuči. Sa druge strane, pravljenje su zadruge, ali on nije hteo da uđe u zadrugu. E sad... Što on nije 'teo? On je bio ozbiljan čovek. Sve ovo, ova strana, što je sad ulica. To je sve naša familija. Niko nije hteo! Ne ide Ilija - ne idu ni oni. To je bio problem onda i politički. E onda on nije mogao da isporuči ovo, pa je otišao u Trebinje da tuca kamen dok se to ne isplati. Kako da se isplati kad nemaš?! Onda su moj otac i njegov brat, obojica su učili zanat u Temerinu, kupe neki polovni traktor. Bili majstori. Poprave i neku vršalicu, garnitutu i odu u Srem da vršu za ris. To se kaže za ris. Ne za pare nego za robu. Vršu i dobiju žita. I zarade dovoljno žita odu i otkupe očeve iz zatvora. Donesu žito i vrate. Tako je bilo.

Štece u crkvi i van nje

Ovom našem ogranku familije jedan od nadimaka je štece. Šteca ti je štec – čitač u crkvi, što podrazumeva da je čovek bio pismen. U to vreme je bilo malo pismenih ljudi. To znači da ako smo bili pismeni - ili smo bili trgovci ili nešto u vezi sa crkvom. -           Interesantno je da je čenejska crkva van sela. Nije! Ma kakvi! Čenej nije selo. Ona je usred sela. U staroj Jugoslaviji samo je Čurug imao veći atar od Čeneja. Posle u federativnoj Jugoslaviji niko nije imao veći atar od Čeneja. Crkva je usred sela jer se Čenej graničio onamo - Novi Sad, pa Kać, pa Bački Jarak, Temerin, Stepanovićevo, dodirujemo se sa Zmajevom sa njihovim atarima, pa Kisač, pa Rumenka, pa opet Novi Sad. -           Tako da nama to što danas deluje da je centar i kako ga zovemo, uopšte to nije? Čenej uopšte nije selo, to su salaši. I taj centar je nastao tako što je kod ulice Matica srpska ta institucija imala imanje. To je radničko naselje. Ta ulica, mi ga zovemo Sokak. Od toga je nastala prva ulica i onda mal po malo, ohohoho i do kraja postao Čenej. Čenej nije selo. Nego da se mi vratimo na crkvu. Ima dopis. Mislim da je Stratimirović bio vladika ili patrijarh u Karlovcima. U dopisu stoji da kompanija sa salaša dođe, tim rečima piše. Popa ih ima izbaciti napolje iz Almaške crkve. Psuju, pljuju, galame, nikog ne poštuju. Ako ne može, ne mora držati službu taj dan. Tačka. Moš mislit naredbu?! Nema ni službe! Kompanija sa salaša smo mi odavde, gorštaci iz ravnice. Tako da smo mi sebi u narednih par godina napravili crkvu, ovu ovde na Čeneju. Posle toga German kad je bio vladika, hteo je od te crkve da pravi manastir. Onda se selo pobunilo – ''Alo bre, vi nas isterali iz crkve. Mi sebi napravili crkvu. Sad oš da otmeš našu crkvu, praviš manastir. Pravi ti manastir di oćeš. Evo mi ćemo ti dati zemlju, ti pravi manastir. Crkvu ne damo!'' E tako smo mi došli do crkve. I tamo sa strane, pored vrata piše koji je i ovaj i onaj od mojih pradedova bio donor, ktitor, ovamo-onamo. Tu su napravili crkvu. I eto. To je naša crkva.

Foto: https://graditeljins.wordpress.com/graditelji-info/alojz-i-jotef-cocek/

Žolnai

Goca kaže da je to Herendi porcelan. Nismo mi ovde na salašu nikad imali posebno novaca da kupujemo Herendi porcelan. A kako se to zateklo ovde? Nisam baš siguran, ali mislim '42. da su počeli da sprovode Jevreje iz Novog Sada tamo negde prema Subotici. Peške. Dokle su ih sve negde i pobili. ''Žolnai!'' - Goca dovikuje iz kuhinje – ''Evo pogledaj kako je to prelepo. Uz to ide i ovako tacna duguljasta za kolačiće. Kad sam videla, ja sam znala da to mora da bude nešto kvalitetno i okrenem i vidim Žolnai, jedan od boljih Mađarskih porcelana.'' Ovaj naš salaš, tu se moja familija naselila. U tom periodu najmlađi brat je bio moj deda. Sa njim su ostali njegov otac i baba, a braća su napravili salaše pored. Najstariji brat je na ćošku napravio salaš. E sad... Kako ovde nije bilo kuća, nije bilo ničeg, sve se to vidi. Koliko god da je kuća udaljena. Neka je i pola kilometra. Sve je ravno i otvoreno - ti vidiš salaš. I moj deda vidi odavde, zimsko je doba bilo, da stoje kupe sa kukurzovinom. Svaki dan ide konj. Idu sanke! Svaki dan dođe i odnese po kupe da narani stoku. Nije to daleko do salaša, 200-300 metara, ali nećeš nositi na rukama po snegu. I jedan dan deda vidi nešto nije u redu... Ovaj vuče svaki dan! Što ne natovari za nedelju dana?! Nego odvlači i konja i napolje i preže i ajd do brata da vidi šta se dešava. Otišao tamo. Šta je bilo? Dva Jevreja pobegla! I oni ih sakriju u te kupe i onda im ovaj nosi hranu svaki dan. Ide, 'rani konje, 'rani stoku, donosi, i svaki dan im nosi hranu! I oni ljudi, kad se to malo smirilo... Nisu oni tu bili dugo, nedelj' dana, deset dana, ne znam. Kad se to malo smirilo, kad je sve to malo prošlo. Oni pobegnu dalje. I kad je rat proš'o... Oni su jedini iz te grupe preživeli. I vrate se u Novi Sad. Rat proš'o, svi su stradali! I to šta nađu od svoga... Taj komplet, ta tacna i ti tanjirići i šta li, za 12 osoba, donesu. Šest mom dedi ostave i šest njegovom najstarijem bratu. ''Hvala. Spasili glavu!''      

Andrija Rus. Beli Rus. Carski Rus.

Probao sam da nađem gde mu je grob. Tu je negde otprilike gde prolazi ovaj novi put preko Almaškog groblja. Di je taj put, pa Partizanska, pa još dole. E! Tu negde uz ogradu. Otprilike negde na tom putu je on i sahranjen. A što baš tu?! Sahranjen je tu zato što se obesio! Onda je milicija, prosektura, država tu sa'ranjivala samoubice. Ne postoji tačno mesto di je grob, ali sam ja pronaš'o da je on tamo evidentiran da je na tom groblju. Bio je mlađi čovek. Imao je, šta ja znam, 30 godina. Imao je on i porodicu u Rusiji i braću i sestre i ženu i decu! I sad... kako je tamo revolucija, komunisti... Nije više imao šanse. Nije je on bio jedini. Ihaj! Ceo Vršac se dig'o! Tamo je škola bila i univerzitet; naše celo školstvo su tu digli ti Rusi koji su pobegli. U svakom slučaju, on je bio pravi čovek domaćin. I tugovao je za tim svojim. Onda moj deda i njegova braća, njih četvorica, kažu – Alo, bre, Andrija, ti si čovek! Ženi se ponovo! To je gotovo! Život ide dalje. Šta ćeš?! I kupe mu salaš. On nije imao para. Došao. Izbeglica. Šta je imao? Deset prstiju! Kupe mu salaš dole kod aerodroma i pet jutara zemlje. -Evo ti salaš. Da si domaćin, da imaš kuću, da možeš da se ženiš. Ako kad zaradiš - ti ćeš to vratiti, platiti. Ako ne zaradiš – ništa! Ti si naš brat. Evo ti salaš! I on je tu par godina bio, bio, bio. Došli komunisti i kod nas na vlast. Njemu se to sve ponovo smrklo i on čovek napiše da vraća salaš familiji što mu je dala i obesi se! Eto ti. To ti je još jedna priča.  

sdr

Singer

Tamo je u muzeju. Počeo Drugi svetski rat. Posle bombardovanja Novog Sada, frka, ljudi beže. Izbeglice na sve strane. Beže ljudi iz grada kod nekog koga imaju na selu. Koga može da bude u gradu? Neki šnajderi, kalfe, ostale zanatlije... Jedan iščupa mašinu iz postolja, svoju šivaću; i krene da beži negde na sever, negde kod svojih. Peške, sa mašinom. Nije ona laka. Njemu je to alat, zanat, on od tog živi. Svrati on na salaš da pije vode i pita da li može da ostavi tu mašinu da kad prođe ovo sve, ovo čudo i rat da on dođe po nju. To je njemu leba! Eno mašina stoji još, a on nije doš'o. (Čuje se samo lepljenje presavijenog cigaret papira) Eto.

dav

 

Novi i stari ljubimci na salašu

 Na ulazu na salaš dočekaće vas naš ČIKA-strašilo. Ukoliko biste voleli da vaše dete bliže upozna NAJPLEMENITIJU životinju na pravom ste mestu. Na našem salašu dete može da se prošeta na konju, može da uz obučeno osoblje upozna najosnovnije pojmove vezane za konje, opremu, jahanje. Možete se provozati po ataru. Sve je stvar dogovora. Pa izvolte. Domaće životinje: Na našem salašu osim dobre hrane, igre u dvorištu, prenoćista, muzeja starih salaških alata i pokućstva, mozete videti i družiti se sa domaćim životinjama ..... Koke,ukrasna živina, koze, ovce, konji, magarac, psi, mačke...... U komšiluku imamo proizvođača aviona, kočija, fijakera tako da postoji mogućnost vožnje različitim konjskim zapregama. Naš PERA voli da se slika.