Andrija Rus. Beli Rus. Carski Rus.

Probao sam da nađem gde mu je grob. Tu je negde otprilike gde prolazi ovaj novi put preko Almaškog groblja. Di je taj put, pa Partizanska, pa još dole. E! Tu negde uz ogradu. Otprilike negde na tom putu je on i sahranjen. A što baš tu?! Sahranjen je tu zato što se obesio! Onda je milicija, prosektura, država tu sa'ranjivala samoubice. Ne postoji tačno mesto di je grob, ali sam ja pronaš'o da je on tamo evidentiran da je na tom groblju. Bio je mlađi čovek. Imao je, šta ja znam, 30 godina. Imao je on i porodicu u Rusiji i braću i sestre i ženu i decu! I sad... kako je tamo revolucija, komunisti... Nije više imao šanse. Nije je on bio jedini. Ihaj! Ceo Vršac se dig'o! Tamo je škola bila i univerzitet; naše celo školstvo su tu digli ti Rusi koji su pobegli. U svakom slučaju, on je bio pravi čovek domaćin. I tugovao je za tim svojim. Onda moj deda i njegova braća, njih četvorica, kažu – Alo, bre, Andrija, ti si čovek! Ženi se ponovo! To je gotovo! Život ide dalje. Šta ćeš?! I kupe mu salaš. On nije imao para. Došao. Izbeglica. Šta je imao? Deset prstiju! Kupe mu salaš dole kod aerodroma i pet jutara zemlje. -Evo ti salaš. Da si domaćin, da imaš kuću, da možeš da se ženiš. Ako kad zaradiš - ti ćeš to vratiti, platiti. Ako ne zaradiš – ništa! Ti si naš brat. Evo ti salaš! I on je tu par godina bio, bio, bio. Došli komunisti i kod nas na vlast. Njemu se to sve ponovo smrklo i on čovek napiše da vraća salaš familiji što mu je dala i obesi se! Eto ti. To ti je još jedna priča.  

sdr

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *